Regata 2011 (3) - Čarobni pasulj

Vojvodina je leti puna svakojakih festivala hrane, pića, etno drangulija... Izmislili ljudi kojekakve fondove za kobajagi nerazvijene opštine, pa daju pare za seoski turizam, pa organizuju žene i omladinu... I sad, svi se navukli da prave čvarkijade, slaninijade, kobasicijade, pihtijade, rakijade, mudijade, patlidžanijade... i sve druge moguće *ijade.  Izgleda da je templejt za žicanje para dobro razrađen, uvek ista organizacija, svako ima svoje tradicionalno jelo, i binu, i razglas, i muziku i estradne umetnike za pravdanje para.

Starih kirvaja po crkvenim kalendarima ima sve manje, he, he, još niko nije našao način da popovima izbije kintu iz džepa.

Vode Vojvodine svoju regatu organizuju lepo sa lokalnim samoupravama, gde su potonje zadužene za doček i "program". Kad to čovek zna, a zna i ono od gore, pomislio bi da nas usput čeka svetkovina u nastavcima, sa najrazličitijim ićima i pićima, kao na reklamama sa bilborda u gradu, sa kojih nasmejane snajke sa korpama đakoniija pozivaju na selo u goste.

Situacija "ne terenu" je drugačija.

Počelo je u Kleku: prosto sam se obradovao kad sam ugledao oraniju. Volim da klopam pasulj koji se kuva na veliko još od vojske. Nosili smo svoje tanjire i escajg na valov, jbg ne volim one metalne jer su vrući pa ne mogu da se drže u krilu. Žena razmišljala da uzmemo i za posle, pa nas bilo sramota.

Onda odemo u Novi Bečej, kažu ručak na čardi, mi se poređamo u kolonu po dva... leva, dva, tri, čet'ri... gde ćemo sesti, 'aj'mo tamo u ćošak... šta ima za klopu, aha, pasulj... Deca se spremaju da kažu ono "bljaaaak", Keva ih strelja pogledom, ja smirujem situaciiju, poklonu se u zube ne gleda, ješćete posle šunke i paradajza. Jeli na brzinu i dok smo se vraćali, na lađama usput su zavesice veselo poigravale. Promaja neka unutra...

Onda je bio dan bez plovidbe. Regatu sustigli drugari sa lađa Hogar i Rivon. Oni bili na godišnjem kod Belegiša, pa došli Tisom, razgovorima nikad kraja. Prali zube Stomaklijom, kažu Vera i Tanja će da kuvaju za celu ekipu, meni taman odgovara, žena mi baš danas nije tu...
"Nemoj ništa da planiraš, otkuvala sam rebra i potopila pasulj..."
"Radila si ŠTA?"
Ne znam kakav je mi je bio izraz lica, al' Tanja je odmah dodala "ma ispržiću ja pileće belo za decu..."

Za Bečej smo imali dojavu da se sprema paprikaš, i čim smo pristali ode Habibi da donese u kotliću za sve. Prođe pola sata, prođe sat... i dođe on, sa tri piva u stomaku, nosi kotlić pun pasulja... evo pasulj je gotov, biće i paprikaš za sat-dva.
Ja sam odma' rek'o da ću da sačekam, pa bokte ja sam razmažen, živeo sa mamom do dva'es' osme, nikad dvaput isto nisam jeo. Kad sam bio mlad, moj zet je bio student sa strane, hranio se u menzi i mogao kamenje da svari, pa kad on dođe mi prospemo u njega sve što je ostalo od ručka, samo da ne podgrevamo...
Nisam ni završio misao a grunulo nevreme, spojilo se nebo i zemlja. Ništa od paprikaša. Kiša je sakrila moje suze, a gromovi grmljavinu od  pasulja po čamcima.

Sutradan pristanemo u Srbobranu. Šatra na plaži, tamburaši, doček, miriši pasulj na kilometar. Izađem da protegnem noge, koračam oprezno, guzica mi procvetala od detonacija.
Pod šatrom čovek puni porcije:
" 'Ajde prika, dok je toplo...".
"Čekaj bre, pa nije ovo Temerin... Tamo imaju pasuljijadu, zar vi niste mogli sa turincima recimo malo kobasica organizovati. Pet dana bre jedem pasulj, k'o da je čaroban, samo mi još zlatna harfa fali."
"Ako si jeo pasulj, nisi jeo ISTI pasulj pet dana. 'Oćeš da ti za'itim malo sa dna, da ti izbiram malo kobasica i slanine?"
" ' Ajde sipaj, gde ide june, nek ide i uže..."

...

Jesenas sam praznio zalihe sa broda, da mi se pacovi ne skupljaju na provijant. I niije Bog-zna-šta preteklo: hrana za kera, pola litre ulja, jedna kisela voda i čak pet gotovih jela: pasulj sa mesnatom slaninom.

Spomenka opomenka

Imam neki bezveze običaj da stvarima dajem imena, pa tako kola zovem Kikuša po kobili iz neke TV serije, a GPS navigaciju  sam nazvao Spomenka...

Spomenka je jedna od najluđih stvari koje nosim sa sobom kad plovim po Dunavu. Kobajagi, ne znam ja gde je uzvodno a gde nizvodno, ili recimo, kuda bi trebalo da krenem za Begeč...

Ipak, uz njenu pomoć sam spoznao neke važne životne istine, na primer kada dubina vode padne nešto ispod dva metra, onda Terca počne da usporava, ili, kad duva košava u krmu, ako spustim tendu onda kuhinjske krpe ostanu da vise na svom mestu, a ja dobijem kilometar do dva na brzini. Osim toga, ona kao brižan saputnik preuzima na sebe dečije "kada ćemo već jednom stići" maltretiranje, kad nam se desi da satima plovimo po ubi-Bože-ravno iskopanom kanalu. U kolima često i razgovaram sa njom, pa kad se vraćam u Novi Sad preko kanala, ona me tera u Temerinsku pa kroz centar, a ja skrenem pored luke da izbegnem gužvu i kažem joj "Teraj se, bre, Spomenka u ...", a ona se ništa ne naljuti nego samo kaže "Preračunavam...".

Kad idemo na regatu, stalno moramo da imamo organizovanu "šatl logistiku", nekako se datumi uvek poklope sa ispitnim rokovima na faksu, pa onda žena mora svako malo da se vraća zbog posla. Pre dve godine tako, prijemni je pao kada smo plovili od Bačkog Petrovca do Ruskog Krstura. Ja sam do Petrovca stalno nešto probavao, pipkao, nerviralo me je što kad prođem ispod mosta Spomenka nacrta kao da sam par metara krenuo drumom pa onda se onda vrati u Kanal. Mislim se ja " 'mani se ti tih softverskih fazona za kola, možda da probam pešački mod...". Posle sam i zaboravio na to, uveče je došao deda Joška, dovezao kola Mamiki da ide kući, a on ostao sa nama da ide na degustaciju slovačkog kulena i sutradan da plovi dok se ona ne vrati. U Spomenku sam ubacio kao odredište bazen na kanalu u Krsturu i to je ta organizacija... Očekivali smo je negde malo posle ručka.

E, kad se sunce sutradan zacrvenelo, Joška se unervozio, ne vidi deda dobro da vozi noću, a nje nema...
"'Alo Kevo, pa 'di si bre do sad?"
"Evo idem, sad sam izašla iz Pivnica."
"Jbt, šta ćeš u Pivnicama, čekamo te, Joška ne vozi noću."
"Pa Spomenka me vodi ovuda... i još mi stalno govori da siđem sa puta u neke kukuruze."


"Aufff... 'ajde stisni meni... pa onda tuls, pa sistem... da, da, sistem... pa da, nisi ti sad pešak nego automobil... što bre nisam normalan...'ajd , 'ajd nemoj vikati..."

Sreća da sam je zvao dok je još bila u Pivnicama pa je imala vremena da se izduva dok nije stigla. Onda sam se još malo izvinjavao, pa je Joška otišao kući, deca se igrala kod sremaca na lađi, a mi malo da se prošetamo po selu, k'o momak i devojka.

Kad smo stigli iza bašti, ja je nežno pitam:
"A da svrnemo malo u kukuruze?"
"Marš!"
"Preračunavam..."

Tiha priča

Ima tome jedno dva'es' godina kako sam na Jedriličarskom klubu sreo Borisa Ivančeva, već tada starijeg čoveka bele kose i brade, tamnog tena sa mornarskom kapom i lulom, koji je neobično dubokim glasom non stop pričao o jedrenju.
I njega su pratile priče, kao da niko nije bio ravnodušan: te sam sebi je svojim rukama u svom dvorištu napravio jedrilicu od betona, al' tešku k'o kuća, do perverznih detalja lepo uradio enterijer u drvetu, pa sve to radio petn'es' godina, pa rušio kapiju i zid da je istera napolje, ugradio pravi pravcati brodski motor, montirao drveni jarbol od dvanaest metara... Na krmi je u duborezu postavio predivno ime "Tiha" i u drugom redu Kotor, jer mu je ideja i bila da njome zaplovi nizvodno, na jedra obiđe Balkan i smesti se konačno u Boku, kod nekog prijatelja sa kojim je delio strast prema brodovima.

Tih godina sam povremeno pecao kod potonulog šlepa odmah iznad Šodroša. Zapravo to nije ni bilo moje mesto, tu je pecao pokojni Sulja i vadio smuđeve k'o drva, a ja nikad ništa. Moj pokojni ćale i ja smo više voleli mesto na kamenu iznad dalekovoda, al' smo imali neku pasaricu, lepu i sporu do bola, pa mi je trebala ciganska godina do gore dok ne zabacim.
Kad je Boris porinuo lađu, pratili smo ga kao crtani film u nastavcima. Taman kad se izjutra sunce digne preko tvrđave toliko da oči ne gore od odbleska na vodi, on bi izlazio iz Dunavca na motor i odmah razvijao jedra. Sa vetrom kakav tuda duva, sa čamcem od betona i Dunavom u kontra smeru, trebalo mu je i po dva sata da prevali tih sedamsto metara. Onda bi ponovo palio mašinu, ali retko nastavljao uzvodno. Matori je voleo samo da skrene u Šodroš i tu da pluta i kupa se do uveče.

Tada se već mogla izdati knjiga sa nebrojenim vicevima na račun njegove plovnosti, brzine i sanjane avanture oko Balkana. I ja sam jedva čekao nizak vodostaj da vidim šta će siroma' sa kobilicom od metar i po. I onda jednom, kad je voda pala, palio sam beonjače na jutarnje sunce kod šlepa, kad je ispred mene Tiha prošla ka Šodrošu i zapela na peščani sprud. Dok sam se keserio nad prizorom i smišljao novu tonu sprdačine, čovek je  'ladno odrešio unapred spreman konopac zavezan za vrh jarbola, skočio u vodu, otplivao na obalu, nategao ga, nakrivio jedrilicu pod nekim nenormalnim uglom, i ona je lepo skliznula preko spruda u rukavac. On se lepo vratio na svoj brod i nastavio kuda je naumio a ja sam toliko zinuo od iznenađenja da sam narednih sedam dana proveo pokušavajući da zaklopim vilicu. Od tada znam: Boris Ivančev je bio Kung-fu za jedriličare i čamdžije. Glavom i bradom.

Tihom nikada nije otišao nizvodno. Priljatelj iz Boke mu je umro i ostavio svoju jedrilicu u nasledstvo. On se preselio i koliko znam, voza turiste i omladinu za vreme letnjeg raspusta.Svoj brod je prodao nekom pilotu, koji je bio očaran njome a da nije shvatao da brod kad promeni kapetana neće više biti isti. Tako je je i Tiha uskoro izvučena na obalu, pa malo po malo pomerana da ne smeta drugim čamdžijama. I sad tavori pod najlonom uz ogradu Jedriličarskog kluba. Jednom čoveku je taj brod dvadesetak godina bio san, mora, muka, smisao života, drugom vlasništvo i ništa više.

Meni je Tiha nauk kakav brod mi baš ne treba.  Koliko god da su sjajne reklame za preskupe satove sa fotografijama sa jedriličarskih regata, na mom Dunavu ne duvaju takvi vetrovi. Brod koji ja gradim za ovde neće bokovima primati talase Meksičkog zaliva. Ja se vozam po pupku od Dunava, na pitomom delu na pola puta od izvora ka ušću, i tu sreću tražim van plovnih puteva, na sprudovima, u rukavcima, na adama, peščanim plažama, kod potopljenih šlepova. Ni kobilica od metar i po mi ne treba. Nisam ja Boris Ivančev da umem sa njom da se provlačim tuda.