Dobrotvorni

Sinoć smo imali nastup. Javni. Koncert. Dobrotvorni. Jutros, umesto da sam bio glavni badža, prijatelji su me napušili što nisam javio, najavio, zvao, pa ni na blogu ništa nisam napisao. Te j**o te koncert kad ne zoveš, te da sam znao ja bih došao, te kakav si ti p***r, te mogli smo neku kintu sakupiti... Evo ja se sad pokrivam ušima, mada su i oni mogli malo njušiti život van bilborda i predizborne kampanje, pa ću ukratko opisti šta je bilo.

Elem, zgodu je organizovalo Kolo srpskih sestara, a glede dece sa posebnim potrebama. U NISovoj zgradi, kupiš kartu, ispod svake cene, slušaš malo muzike, kinta ide deci i to je to.
Ko je pevao:

1. tetka Senka Nedeljković. Po gradu kruže priče da je izvesni industijalac iz Veternika izgubio glavu za njom. Ko je sinoć slušao i gledao, zna i zašto.
2. čika Slavko Našigaćin. Naš čovek. Ubi nas repertoarom; te malo svoje pesme, a ima ih, dobrih, te malo retke pesme ... Jbt, morali smo i probu da pravimo, zna da peva, neće tra-la-la.
3. tetka Želmira Benkova. Prvi put pevala sa nama. Preživela. Peva ruske, onako baš ruski. Mi smo godinama izmišljali tekstove za te pesme i lagali goste po kafanama, sad smo imali priliku da ih naučimo.
4. čika Milan Prunić Duma. Namerno sam napisao i nadimak, da zvuči kao narodni heroj, kao Đuro Pucar Stari, ili Marko Peričin Kamenjar. Čovek jeste nosilac nekoliko tamburaških spomenica. Peva već sto godina, a svira i terc basprim.
5. čika Saša Petrović. On uvek peva pri kraju koncerta, kad mene uveliko već bole noge od stajanja. I onda još peva na bis. Manje je poznato da je on svirao harmoniku u prvobitnoj postavi orkestra, mnogo pre nego što smo smo smislili ime Romansa. Posle smo mi raskrstili sa harmonikom. Posle je i on raskrstio sa harmonikom. Nekom drugom prilikom ću napisati duži sastav o tome.
6. Malo su momci pevali i sami.

Sve je prošlo u veselju, i kako valja. Nadam se da će švesterke sledeći put napraviti feštu u duplo većoj sali, za duplo para, sa dva orkestra, i sa mnogo više čika i tetaka. Zbog dece, i zbog svirke.