Falsifikat

Gledao sam neki dan na mom kolortelevizoruuboji snimak ovogodišnjih Zlatnih žica.
Neću ovom prilikom pisati o mojim omiljenim temama, o bogato cicanoj zavesi u u SNP-u koja je trebalo da se rashoduje kad su ukinute svečane akademije SUBNOR-a, ali to nije dozvolila ekipa Radija Novi Sad (kasnije RTVNS, RTS, PTC, RTV) koja ju je prisvojila kao sastavni i najvažniji deo svog imidža. Neću ni o nadljudskim naporima članova orkestra koji su se ove godine pobrinuli da im ne izleti ni jedan osmeh prema publici ili kamerama, nego su tvrdo stisnutih usana pregrmeli koncert a da neprijatelju nisu odali ni jednu emociju. Hoću da kažem nešto o pesmama. Taklo me je.
Podsetio sam se prvog razreda gimanzije, kad smo prvo išli u Narodni muzej u BG, a onda nam to bude i tema na prvom pimenom iz srpskohrvatskog. Istinit opis događaja je nešto kao : " išli mi vozom i kao gledali neke slike, a onda iskoristili priliku da kidnemo u grad, popijemo pivo i odemo da vidimo prvi McDonalds koji se tek otvorio kod nas...". Drugi pristup, za bolju ocenu, je bio da imaš unapred pripremljen sastav "Stiže jesen u naše krajeve" ili "Raspust je gotov". Ti sastavi su bili obavezan imetak svake porodice, čuvani su od starijeg za mlađe dete a domaćice su ih menjale i sortirale kao recepte za kolače. Kad prilagodiš to naslovu dobiješ: "... sišli smo sa voza. Kako smo se približavali muzeju, žagor je postajao sve tiši, čulo se samo šuštanje lišća, koje smo sa gomila cipelama prevrtali, a vetar ga je raznosio u petsto miliona žutih jesenjih boja, baš kao sa slika koje smo posle gledali..." Posle sam sto puta prolazio Balkanskom ulicom prema Terazijama i nikad nisam video ni drvo ni lišće, uglavnom pikavce i kese.
Ove godine su mi Qm, Deja i Mladunac (a za njima i ostali) na zlatne žice odgudili splet nejlepših novih Vojvođanskih pesama: "moj baba i ja (dugouzlazno prvo ba, više niko nema ni tatu ni ćaleta ni matorog) se popnemo u saonice, tačno metar ipo iza konjevog dupeta, i onda đa-'vamo, đa-'namo, pa prođemo celu Bačku, Banat i Srem jer je to na karti i u pesmi toliko malo da ga čilaš opiči u prvoj i do pola druge strofe. Zastanemo samo da mahnemo precima koji oru po nebu, i dedi koji još uvek ore nešto niže. Nema veze što se po snegu ne ore i što smo mu drpili čilaša. Posle na'vatamo neke rumene debele snaše pa u trsku i ševar ispod Petrovaradinske tvrđave..." I svima nam je žao što to vreme prolazi... Džizz krajst!
Gde sam ja rastao, jbt? Moj pokojni tata nije imao čilaša, nije se skidao ispod 55 konja na suvom. Po Dunavu 4 i više. I ja sam taj čamac terao i nikad nisam video trsku na Dunavu. A i da sam odvojio neku snajku tamo, ništa mi ne bi smetalo da bude blajhana peglana plavuša, sa sve onim izvrnutim pušljivim silikonskim ustima.
Tako sam ja na onom pismenom zavrn'o topa k'o vrata, Branka ga urezala tako da se video i u rubrikama đaka na R, S, T... sve do Šekularca. Na festivalima poput ovog nisam imao većeg uspeha.
U mojoj kući su drugovi Zvonko i Bogdan narodni heroji najviše zato što su autentični. Ovogodišnjim autorima želim više sreće u sledećem izvlačenju.