"... idu čete partizana, slavu borbe pronose..."

Srpska, hrvatska, bošnjačka, makedonska, slovenačka, cronogorska i, ah da, jugoslovenska narodna pesma iz sredine i druge polovine prošlog veka.

Vođen ovim stihovima, a i onim polivanjem na TVu kako su sportisti naši najbolji ambasadori, sa ponosom proneli dresove sa državnim grbom širom sveta, odlučio ja da budem ambasador. I to ne vuteksovo ćebe, nego pravi. Od orkestra. K'o velim, kad odrtavim možda dobijem i neku titulu, recimo Moja ekselencija Erl od čela i od pera.

Pa reko' sebi kad otputuješ negde a ti ponesi službenu orkestarsku košulju, pa je obuci kad kreneš na večeru. I eto me u Ternojzenu (Holandija), koji će zbog te odluke ostati zabeležen kao grad u kome sam ja kratko boravio s početka 2008, a tek negde u petnaestom pasusu će pisati da tu ima najveća evropska fabrika startera za neonske cevi.Sa tim u vezi, umesto razglednice evo fotka sa kanala, gde je nekad davno dečak Erik držao prst u brani. Malo sam ja sebi ispraćao brodove, i snevao snove daleke. I Hajneken.

A odmah pored ima dojajan restoran Westkant. E tu sam kao mlađan lovac ja pojeo salatu od bokvice i šnita dimljene divlje svinje, sa holandskim sirom of kors, pa onda belo fazaneće u slaninici sa šargarepom i sušenim slatkim krompirom, da bi to sve prelio nekim čudom od belanaca, jagoda, sladoleda i bogtepitačega. Da ne zaboravim, toči se Hajneken.

Evo i dokaza da je na tom strašnom mestu postojala, bila kadra stići, uteći i natečen želudac pokriti, košulja za sviranje tambure.

Ova akcija će biti nastavljena prvom sledećom prilikom. A sad pravac kući. Sutra se ženi Lepi Džoni, valja se i čerez toga nešto popiti.