Pošto pesma?

Stigao je februar. Prošla je januarska tarapana, sad sledi mala pauza od proslava, slava, preslava, Novih godina, Božića i drugih jajčanih praznika. Ljudi počeli da naručuju laka kuvana jela, pohovan sir, pečurke, salate... Kada kelner prođe sa nekim mrtvim mesom na tanjiru svima se lice grči u bolnu grimasu: "o neee, pa dokle...".

Pravo je vreme da se i muzikanti zavuku u svoj ćošak i da ližu rane iz ljutih borbi. Nekome je i vinjak rana. Ili da u'vate krivinu pa da se barem jedno veče u četiri oka izvinjavaju ženi što, eto, ne može da se bira kad ima posla. Pa onda ja tako menjam redom primaša, tercistu, a onda i basprimaša...

Mislio sam u subotu, biće opuštencija, livada jedna cvetna, neće biti puno gostiju... I uđem ti ja u Frajlu, kad tamo jedna slobodna stolica. I još dve na terasi. U jbt, al' ste se razredili. Sto u P, ćirilicom, šareno društvo. Frizerke i frizeri. Njih pedeset. I njih petorica. Od ozbiljnih starijih žena, do onih mojih favoritkinja, napucanih kao za svetla pozornice. Ili za iza pozornice.

I sad mi tako đilaben pomalo, kad priđe jedna i kaže:" Pošto pesma?" Ja, nespreman, počnem da žvalavim ono " Prava pesma nema cenu... ako je od srca... " Onda vidim, riboza me ne prati ni malo. Pa će ti ona opet:" Je l', bre, može li da se naruči pesma, ili ne?" Ja:"Ama', može". Ona:"Pa pošto je?" Pa da probamo drugačiji pristup:" znaš sestro, mene pesma izađe osamsto dinusa, da ti dam ispod soma, samo sam na gubitku." Mislio sam da dodam koju o gladnoj deci koja me čekaju kod kuće, al' nisam stig'o. Izvadila šlajpik, tauzenka meni u džep (od košulje, jbg) i ajd' sad:" A-KO-jednomodeš-TIIIIIII, NE-MOJ-misevraća-TIIIII..." Onda smo probili led i skupili malo novaca, da ima za pijacu u nedelju.

Uvek sam voleo suptilne načine da se zarade pare. Ako treba zakucaćemo cenovnik na begeš, nešto kao:"pesme domaće, do tri strofe-dvesta iz mesta". Pa onda aparat za kartice. Posle ponoći, Cajka na tri mesečne rate, bez kamate. Kad nije u stečaju, mušterija je uvek u pravu.