Moj najdraži 8. mart

Ove godine 8. mart je pao u subotu. To znači da se proslava rastegla na dva dana: petak veče su odradili "vikend slobodnjaci", subotnji ručak je rezervisan za porodice gde se žene, babe i ćerke o ovakvim praznicima puštaju napolje, a u subotu uveče je izašla tvrda linija poštovalaca ženskih prava, kupaca karanfila i besmislenih prigodnih keramičkih figurica.

U Novom Sadu žene su ovaj međunarodni praznik proslavile sa suzdržanom tugom ali dostojanstveno. Ne znam koliko njih su evocirale sećanja na lik i delo Klare Cetkin, ali sam siguran da im nije bilo pravo što je Mladunac na medenom mesecu. Po ustaljenoj proceduri ja sam tercirao umesto njega, da proverim da li labavi još uvek ume da zabavi, a imao sam i vremena da se prisećam kojekakvih zgoda.

Elem, pre zilion godina, toliko davno da tada ni Romansa još nije postojala, na Dunavu, odmah kad siđeš sa Varadinskog mosta (zvao se još i most Maršala Tita), baš ispod Đave, usidren je bio brod-restoran "Admiral". Tu se muvalo nekoliko tamburaških ekipa, manje-više na smenu i u krug. U jednoj od njih, i to baš na 8. mart, svirao sam i ja. Tu su bili još i Vuka, Vesa, Vojka, Džambolaja i Marko, student iz Bajmoka, koga smo iz milošte zvali Arkadije.

Sva mesta u kafani su bila rezervisana, pola za žene iz Vojvođanske banke, a druga polovina za učiteljice. Imali smo gažu 400 dinara, četiri one fine žute novčanice sa devojkom u marami koja drži klasje žita. I svirali smo opušteno, a Arkadije je pevao. Imao je kosu crnu kao gar, nauljenu i zalizanu pod konac, obraze još uvek pune ožiljaka od besomučno ceđenih nejebica, osmeh tanak kao da ga je žiletom otvarao na licu i onaj prodoran severnjački pogled. I on je pevao i gledao žene u oči. A pevao je romanse. I gledao žene u oči. Tužne pesme. I gledao u oči.

Onda je jedna debela rekla:" Jao, što si lep, mamu ti j***m!". Pa izvadila jednu žutu i poljubila ga u obraz. Onda je druga izvadila šlajpik, iz njega žutu, pa cmok u obraz. Onda treća... Onda se u kafani stvorio red od žena koje su držale stoju u ruci i čekale da poljube Arkadija u obraz. Mi smo svirali i nismo brojali. Sve su ga poljubile.

Šta je istorija dalje zabeležila? Vreme je pokušalo na svaki način da ispere sećanje na taj događaj. Orkestar nije dugo trajao. Napravili smo nekoliko boljih. Novčanica od 100 dinara više nije vredela ni za ič, cura se posle vraćala nekoliko puta sa sve više i više nula a svaki put sve manje i manje vredela. "Admiral" je potonuo, pa prevučen u Dunavac, odakle su cigani na taljigama razvukli šta god da je vredelo. I dan danas stoji očerupan kostur kod stubova pre mornarice. Na njegovom mestu danas je jedna sasvim druga bircuz-lađa. Sa preke strane mosta, na Kačarevom splavu su dvojica momaka otvorila kafanu "Birc" i tamo je zasvirala ekipa koja će se nekoliko godina kasnije nazvati "Romansa". Onda je prošlo nekoliko ratova, pa je most srušen, pa napravljen drugi. "Birc" je postao "Plava laguna", a i ona je potonula pa prevučena u Dunavac. Ni Vojvođanska banka više ne postoji...

Šta reći posle svih tih godina? Kad imate viška novaca, ne čuvajte ih po bankama i ne čekajte da skurcaju od inflacije. Dajte ih tamburašima, koji pevaju tužne pesme i gledaju žene pravo u oči.



p.s. Svi pomenuti momci još uvek sviraju, da kucnem u drvo. Arkadije je otišao iz Novog Sada. Poslednji put sam ga video pre mesec dana, u emisiji "5kazanje". Svirao basprim pored kotlića...