San Francisko (1)

Što bi rek'o dobri stari Mekenzi, "ako ideš u San Francisko, ponesi cvet u kosi...".
Tako inspirisan,iznajmim ti ja jedan sivi Ševrolet Malibu, turim sunčane naočare i staru tamburašku košulju, i zapalim pravac tamo. Usput na radiju između kantri pevača slušam kako se baš danas udaje ćerka Džordža Buša i mislim se "jbt, ko svira te svatove... Da smo bar šetnju uboli..." U kolima ima onaj mali televizorčić, upišeš kud si poš'o i teta govori sad levo, sad desno, nemo'š promašiti.
Kao svako normalan, ko je o Americi učio iz filmova, na oba TV kanala sedamdesetih i osamdestih, pretragu slobodarskog San Franciska sam započeo od Golden Gejta.



Na samo ime mi navre suzica na oko, odma' se setim onih šporova ispod Čerevića, pa kad padne Dunav ispod stotke, tamo se naprave dva spruda idealna za kampovanje i mali prolaz između njih, a onda to Futožani zovu "Lavlja vrata".
Posle sam se popeo na most, presao ga tamo-'vamo i dobio onu čestitku "You Made It!", zajedno sa četom turista obučenih sve u roza dukseve da se ne pogube. Na sledećoj fotki moj levi kažiprst pokazuje Tihi okean, sa sred Golden Gejta. Na tu stranu nema više ničeg sve do Japana, odakle su uglavnom došli oni u roza duksevima.



Ispod mosta je Fort Nort kojim se ljubazni domaćini strašno ponose, i ne ruše mu bedeme, iako je i manja i mlađa od hotela Leopold. Tu se završava i džada kojom džogiraju mlade Sanfranciskanke, ide pored nekakve plaže a počinje skroz u luci. Pa se ja tamo uputim (nisam trčao za njima, keve mi, išao sam kolima, okolo). Tamo sam lepo seo kod širom sveta poznatog Đirardelija na espreso i slađus. Teško mi je da priznam, ali sladoled mu je bolji nego kod Džafera.



Posle sam sišao da vidim Alkatraz, o kojem, takođe sa televizije svi znamo. Neobično podseća na jedan drugi otok, izdaleka i po čuvenju. Ovo je pogled sa brda, panorama preko tamošnjeg jedriličarskog kluba.



Sledeći cilj u luci mi je bio 39. mol (pier 39) koji je super turistički vašar, a putem malih ekrana smo saznali za onu neobičnu koloniju foka i morskih lavova koje se slučajno zadesila tamo posle nekog zemljotresa i onda ljudi počeli da ih hrane i napravili im prostor i sad ih ima preko tristo. Kad bi neko ugasio svetlo, mi bi to strujom pobili za nedelju dana.



Ispred na džadi ima bar 50 kojekakvih uličnih muzičara, a malo sa svirao i ja. Neki bosi afro-vudu-džiži-midži u svom performansu lupa k'o popizdeo po udaraljkama napravljenim od fino otanjenih tikava, koje imaju zvuk sličan tarabuci, i šatro na'vatava pomoć iz publike. Sad kad me neko pita šta sam tamo radio, ja mogu da kažem da sam svirao u tikvu. Fotografija nije uspela jer sam slikav'o mobilnim telefonom.

(Nastaviće se, crkava mi baterija...)