Deronje 2008: Kandela lamela Tamburica fest

Kao što bi na Javnom medijskom servisu kazali: "Dragi gledaoci, posle kraće pauze, nastavljamo dalje sa emisijom..."
Da sam ja tako pričao kad sam bio mali, u osnovnoj školi, moja učiteljica Petra bi mi mozak popila sa svih sedam padeža, važnih kao sedam sekretara SKOJ-a, sve dok siroma', pokunjen, ne izgovorim "nastavljamo emisiju", a druga deca bi mi se smejala jer govorim kao da mi baba puši na lulu. Sad, tako govore i na drugim televizijama, al' njih je ne finansiram pa i ne kenj*m o njima. A i nije to tema ovog posta, nego nešto sasvim drugo.

Elem, u organizaciji pomenutog serviza (sa dugačkim i), u Deronjama, održan je prvi Tamburica fest. Kažu neki da je to zapravo ujdurma Mome Nikolića, jedinog živog iz Janikinih Osam tamburaša, koji je valjda stekao svetsku slavu u Americi, svirao u Diznilendu, bla, bla. Drugi kažu da stariji muzičari kad se Moma pojavi u kafani prvo premeste šlajpik u unutrašnji džep od sakoa, a ja prosto ne mogu da poverujem u to. Svirao sa čovekom pre desetak godina, pet-šest puta na Đavi, i nije me izradio nizašta. Jedni kažu ovo, drugi kažu ono, a izgleda da Moma ima privlačnost autentičnog umetnika, i da je javni servis uštedeo nešto od onih mojih para, pa su spojili lepo i korisno, što ja podržavam, od srca.

Romansa ove godine nije svirala u Deronjama. Ovi moji momci što su zaposleni kao serviseri imali su radni zadatak da sviraju otvaranje, a njima svaki radni zadatak ubije entuzijazam. Zato sam ja tamo išao kao civil, drugog dana.

Šta je bilo dobro?


Tamburaši su bili dobri, uobičajeno. Mnogo orkestara, različitih, svi dobri, i svaki valjda ima svoju publiku. Dobra je bila i bina, ogromna. Ozvučenje zilion vati, zamalo pa k'o na Stounsima. Olivera Katarina na otvaranju na tepihu, u limuzini sa šurnaest vrata. Pripadniciromskenacionalnemanjine u delirijumu. Regata čamaca kao vikend pohod na tamburaški Vudstok. Murija koja reguliše saobraćaj, ne zaustavlja zbog pojasa da zaradi za pivo.

Šta nije bilo dobro?

Oko prostora za publiku ceo šor šatri, zamišljeno da restorateri iznajme prostor pa da bude i malo kafane na ledini; kad ono došli maheri sa sajmova i vašara, pa opičili redove jagnjića, prasića, kotlića i drugih ića, sve prošarano pljeskama... Pa onda ona salauka prvog dana, a niko nije računao sa kišom. Sutradan bageri i šleperi suve zemlje da može da se priđe bini.


Samo su se iz kafane Osam tamburaša sa Đave setili da mogu da rašire slamu po kaljuzi i to je to. Ostali cvonjak. Onda kandela lamela maloprodaja, ikone, krstovi, mali drveni đermovi, manastirske rakije, privesci za ključeve sa grbom Zvezde i Partizana. Vašarski ringišpil na 200 metara dalje sa tehno i folk repertoarom koji se meša sa muzikom sa bine.

Šta je falilo?

Kad je već bio vašar, i promenada fijakera, i kad su forsirali đilaben-bašalen-romalen, mogla se organizovati i prava pravcata pijaca konja npr, ili sajam gatanja... Kao ono:
-Da ti gatam....
-Ajd' da mi gataš.
-Au bre, sve vidim, će' da nađeš lepu ženu, al' ona neće moći da ima decu...
-Ali ja sam već oženjen, i imam dvoje dece.
-Eee, onda ovo nije tvoja ruka, majke mi. Daj dvaes' dinara.

Najviše mi je ipak falilo što nisam čuo ništa novo: cigani (pardon) guslaju Piravelo Mile, kandela lamela na sto načina; bunjevci iz Subotice pletu Peru Tumbasa Haja, i veliko i malo i tri frtalja kolo, ko da će im ruke otpasti ako nešto drugo otpeglaju; čak tri bela orkestra svirala Cigansku noć, kao na svim festivalima unazad deset godina...

Aman bre ljudi, i muzičari, dokle?