Šta je još bilo u tim Amerikama: Vašington

Izvesno vreme sam bio otpao od blogovanja, ali je cirkus ponovo stigao u vaš grad! I nastavljam gde sam stao, jednim antedatiranim postom o svojoj poseti Vašingtonu.
To vam je varoš poznata po tome da ko god ima neku frku, dobar razlog ili bar para za kartu, ode tamo i štagod demonstrira. E sad, ja nisam baš to imao u planu nego sam zapalio da se vidim sa Teom, Nelom i Makijem, što su onomad zviznuli za Kanadu, zauvek. Tako funkcioniše dijaspora: kad si kod kuće, dve autobuske stanice su razlog da drugare ne vidiš po godinu dana, a kad odeš preko, ispod 'iljadu kilometara je najbolji razlog da ih sofort potražiš.
I tako, krene Maki, krenem ja, i nađemo se na pola puta, kod njegovog bate Milana, u Vašingtonu. Susret je prosao u srdačnoj atmosferi, bla, bla, truć.


Osim uobičajene čašice razgovora, razmenili smo i par trenutaka za sećanje. Evo cele ekipe na mestu gde je Martin Luter King, Džunior, održao svoj čuveni govor : "I have a dream..." (Milan se ne vidi, jbg, on je fotografisao).


Više o svemu tome možete pronaći na YouTube, a ja bih to sublimirao u: 'Alo, bre, braćo belci, pa i mi crnci imamo dušu...". Za mlađe čitaoce, to je mesto sa koga je Forest Gamp ugledao Dženi...
I onda smo se tuda svuda proštali, a ja dobio nezaustavljiv poriv da nešto protestujem. Pa k'o velim, pravo u centar, kod Džordža na vrata.



- Kuc, kuc.

- Ko je?

- Đavo na lopati... Reša bre, nemo' da se praviš lud.

- O, 'de si bre, brate moj, kojim dobrom?

- Kakvo crno dobro, Džordže, pa je l' ja sa radija da saznam da ti se ćerka udaje? Pa i Makiju sam svirao svatove, a iz tvoje kuće ništa!

- Nemoj tako, pa eto neka kriza udarila, nismo imali para za tamburaše pa smo puštali muziku sa kase'fona... Bio neki Di-Džej...Al' evo sad kad dobijem otpremninu, ima pičvajz da napravimo...

- Brate mili, da ti dobiješ otpremninu, makar ja ne svirao...